Iskustvo koje me je promenilo

Volim da radim na sopstvenom usavršavanju. Da istražujem svoje granice i poigravam se s njima, i kada dođem do krajnje linije, uvek se trudim da napravim “još samo jedan korak”. I tako, korak po korak, širim svoj svet, a i svoja shvatanja. Značaj tog koraka se možda ne vidi na samom početku, ali verujte mi da postoji. Pravi značaj se uviđa tek nakon što se slegnu svi utisci. A kakav je taj korak? Taj korak je simbol izlaska iz zone komfora u nepoznato. Njime se približavamo onome što želimo da postanemo. Samo taj jedan korak deli nas od neprocenjivog iskustva. Sva ta iskustva su tamo negde i čekaju baš tebe, pa zašto onda da dozvoliš strahu da te drži u mestu? Napravi makar i najsitniji korak i već si bliži idealu. Baci se u nepoznato, snađi se, plivaj, ispitaj granice svojih mogućnosti i doprinesi društvu u kojem živiš – sve su to ideali zbog kojih sam se usudila da načinim ovaj korak.

Prva stvar koja je neophodna je želja za pomakom, da se radi na tome da se doprinese društvu, ali i na sopstvenom napretku. E, onda dolazi na red način na koji to može da se realizuje. Moj izbor je bio AIESEC, jer sam imala tu sreću da budem u kontaktu sa ljudima koji su zahvaljujući ovoj organizaciji dolazili u Srbiju. Ljudima koji su zaista uspeli da naprave pomak, bilo na kolektivnom ili ličnom planu. Stoga sam stupila u kontakt sa organizacijom, i zaista mogu da kažem da sam presrećna što postoji ovakva jedna organizacija mladih ljudi, koja je spremna da načini promene i doprinese poretku u kojem živimo. Sledeća stavka je izbor projekta prema sopstvenim parametrima. Što se mene lično tiče, relativno brzo sam pronašla projekat koji me je zainteresovao, čemu je mnogo doprinela jasnoća mojih parametara. Prva stvar koju sam želela je društveno-angažovani projekat u kome bih bila u stalnom kontaktu sa ljudima, a druga je bila destinacija za koju sam izabrala Tursku, kako bih napredovala i na ličnom planu kao student turskog jezika i književnosti. Ugledavši projekat Break Up the Barriers, koji ima za cilj podizanje svesti o životu ljudi sa posebnim potrebama i ukazivanje na probleme sa kojima se oni susreću u svakodnevnom životu, osetila sam potrebu da se priključim baš tom projektu, jer sam i sama bila učesnik u životu jedne takve osobe. Nakon što su obavljene sve formalnosti, krenula sam u svoju avanturu.

Sav strah od nepoznatog iščezao je zahvaljuci prvo porodici kod koje sam bila smeštena, koji su stvarno učinili da se u njihovoj kući i životu ne osećam kao gost nego kao član, i presrećna sam što sam u Tursku otišla kao jedinica, a vratila se znajući da sada imam 3 sestre sa kojima sam u neprestanom kontaktu. Turci su, generalno, veoma gostoljubiv narod i njihova ljubaznost se zaista ne može opisati rečima, tako da moram da priznam da sam razbila i određene predrasude koje sam imala. Svu neizvesnost zamenilo je ushićenje i radoznalost, kao i upoznavanje različitih kultura i mentaliteta ljudi, a i nova prijateljstva sklopljena sa drugim praktikantima, kao i članovima AIESEC-a. Jako sam cenila činjenicu da su mi u svakom trenutku na raspolaganju bili članovi AIESEC-a, kako Beograda tako i Burse. Takođe, moram da naglasim da je predivna činjenica da se na jednom projektu skupila grupa ljudi iz različitih zemalja sveta (Portugal, Nemačka, Poljska, Česka, Mađarska, Srbija, Grčka, Ukrajina, Rusija, Pakistan, Kina, Tajvan, Kanada i Maroko) sa jednim zajedničkim ciljem.

Imala sam tu sreću da radim u dva različita rehabilitaciona centra i sa različitim uzrastima ljudi. U prvom rehabilitacionom centru radila sam sa decom uzrasta do 3 godine, koja imaju oštećenje vida, i ne mogu da vam opišem emociju kada vas tako malo dete drži čvrsto za ruku i potpuno vam veruje dok pravi svoje prve korake sa štapom. U drugom rehabilitacionom centru moja funkcija je bila učenje engleskog jezika srednjoškolce koji imaju problem sa sluhom. Iz ovog centra nosim pregršt lepih uspomena u smislu da koliko god smo mi njih učili engleskom jeziku, toliko smo, a i mnogo više, mi naučili turskog jezika, kao i pojedinosti o kulturama i običajima svake zemlje čiji smo bili predstavnici, ali i same Turske. Uvek treba da imate u vidu činjenicu da kada odete u neku drugu zemlju, vi ste ambasador svoje zemlje, i potrudite se da predstavite svoju zemlju dostojno.

Moj boravak na praksi obeležila su i razna zajednička putovanja i obilasci znamenitosti, pregršt ukusne hrane i probavanje novih ukusa, kampovanje na planini i druženja uz logorsku vatru, proslave rođendana i razni drugi događaji. Zaista je ovo jedno nezaboravno iskustvo, čije ću utiske još dugo prepričavati. Takođe, imajte u vidu da koliko god vi doprinosite nečemu, to nešto daleko više doprinosi vama, jer vam gradi ličnost i oplemenjuje iskustvom. Zaista, treba se usuditi na izlazak iz komfort zone, jer svakim korakom koji načinimo rastemo kao ljudi.

Priredila: Ivana Simić

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *