Karta u jednom pravcu

Ovo leto sam zaista želela da provedem kao većina mladih u Srbiji – sedam do deset dana na moru, ispijanje šarenih koktela, žurke na plaži, sunčanje i brčkanje. Zahvalna sam svima s kojima nisam mogla uspešno da realizujem letovanje! Da su se moje želje ostvarile, verovatno se nikada ne bih prijavila za AIESEC letnju praksu i provela najintenzivnijih šest nedelja svog života u Sarajevu.

Da, da, umesto egzotičnih Portugala, Italije ili bilo koje zemlje Zapadne Evrope, ja sam odabrala komšiluk!

„Od svih gradova na svetu u kojima možeš da provedeš šest nedelja gotovo pa besplatno, ti si se prijavila za Sarajevo. Ja to ne razumem“, otvoreno mi je rekla jedna drugarica. Nije me pokolebala u odluci, ali jeste ubacila crv sumnje – možda i jesam mogla da odaberem neki grad s izlaskom na more ili barem neku daleku destinaciju na koju inače ne bih imala prilike da odem… Nakon što nisam bila primljena na praksu u Azerbejdžanu koji je upravo ispunjavao sve gore pomenute uslove, odlučila sam da racionalno promislim o ponudi da ovo leto provedem u Bosni i Hercegovini.

Praksa u Muzeju istorije BiH bila je moj prvi razlog da pritisnem plavo apply dugmence. Poslušala sam savet prijatelja koji su prošlo leto učestvovali na AIESEC volonterskim programima da odabir vršim prema opisu posla, a ne destinaciji. Ukoliko želite da u određenom polju steknete iskustvo i napredujete, zašto morate otići hiljadama kilometara daleko od kuće? Smatrate li da nećete imati internacionalno iskustvo ili da možda nemate šta novo da naučite jer je na Balkanu sve isto? A ako vam kažem da sam se družila s ljudima iz dvanaest zemalja sveta, od Indije do Kanade, i da sam obogatila rečnik s barem dvadeset novih reči koje su u Bosni svakodnevne, a za mene samo slova na papiru romana Meše Selimovića ili Ive Andrića?

Nego, evo kako je sve počelo.

Datum polaska za Sarajevo bio je već utvrđen, koferi spakovani, prisutna nervoza u stomaku i kupljena karta u jednom smeru. Šta ja znam, možda se to sve meni ne dopadne, sreća pa sam dovoljno blizu da mogu odmah da se vratim, čim poželim. Pet sati vožnje kasnije smestila sam se u stan koji će postati moj dom narednih mesec i po dana i upoznala devojke s kojima ću ga deliti. Te dve devojke su za kratko vreme postale moje drage prijateljice, moje usvojene sestre iz dalekih Litvanije i Španije. Iako je leto prošlo, a mi smo se vratile našim kućama, i dalje se svakodnevno čujemo i planiramo kada ćemo ponovo zajedno posetiti naš mali sarajevski stan.

Usledilo je potom upoznavanje i ostatka ekipe i ispijanje kafa na Baščaršiji s mnoštvom novih lica čija imena u prvi mah nisam mogla da zapamtim. Svakodnevno razmenjivanje poruka, dogovori i zajedničko otkrivanje grada pomogli su mi da do kraja prve nedelje naučim svačije ime. Nije izostalo ni ono simpatično izokretanje mog imena, a, eto, nisam morala da sednem u avion i preletim pola zemaljske kugle. U Sarajevu sam Izdora, pa mi je bilo pomalo neobično kad su me svi po povratku u Beograd oslovljavali mojim punim imenom koje nosim već 23 godine – Isidora. Ta beogradska ja zaboravila je na sve sitne strahove od neuklapanja i nestručnosti za posao koji je trebalo da obavlja. O neprihvatanju sredine nije bilo ni govora! Upoznala sam komšiju vrata do nas. Pekarki u obližnjoj pekari nisam ni morala da govorim narudžbinu, znala je čim me vidi da sam došla po mali beli hleb. Prodavci na pijaci bi me uvek veselo upitali šta ima novo u Beogradu. Vožnja taksijem svaki put je bila ujedno i terapija smehom. Dok vijugamo strmim ulicama okolnih sarajevskih brda, taksista bi dokazivao da najbolje viceve pričaju Sarajlije. Pokušavala sam da prevedem šale na engleski strancima, jer, vidite, ja sam bila tamo naša, ali uvek se malo te magične prašine izgubi u prevodu.

Znanje jezika bilo je moj glavni adut i “na poslu”. Kao studentkinja književnosti došla sam apsolutno nepripremljena za marketing i PR menadžment. Međutim, podrška zaposlenih u muzeju i timski rad s ostalim praktikantima pokazali su mi da vam je za početak potrebna volja i radoznalost. Projekat koji smo realizovali bio je zahtevan. U hodu sam učila kako se zapravo pravi plan, kako se organizuje svako dešavanje u muzeju i koga je sve potrebno kontaktirati kako bi događaj prošao zapaženo u javnosti. Po završetku naše “Vraca Revolucije” mogla sam da kažem: „Vredelo je i ponosna sam što sam bila deo tima koji je napravio vidljivu pozitivnu promenu u gradu“.

Sećate se da nisam fiksirala datum povratka iz straha da ću želeti da odem kući i pre završetka prakse? Poslednje nedelje na pitanje roditelja i prijatelja “Kada dolaziš?”, odgovarala sam sa “Ne znam”, ne samo jer nisam imala povratnu, već jer nisam želela da je kupim! Desilo se upravo suprotno – Izdora se nepovratno zaljubila u Sarajevo, u sve njegove obične i neobične ljude, plitku Miljacku, uske sokake, strme avlije, i onaj nestvaran prizor kada se noću popale svetla u brdima, a meni se čini da se zvezdano nebo spustilo na nas.

Dok ovo pišem, pakujem kofer jer ću provesti par slobodnih dana pred početak fakulteta kod moje sarajevske raje. Kažu: ima bujruma! Ko ne zna šta je to, neka se prijavi na praksu u Sarajevu i neka otkrije, a ja sam sigurna da se neće pokajati.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *