Klik koji je promenio život

Oduvek mi je smetalo to što nas u srednjoj školi teraju da izaberemo profesiju kojom ćemo se baviti do ostatka naših života. Do juče je naš najveći izazov bio preživeti onih pet školskih dana, zatim dolazi vikend i sloboda, zatim odjednom dobijam listu fakulteta u Srbiji i brdo pitanja vezanih za moju budućnost. Jedini odgovor koji sam imala na umu u tom trenutku bio je “Nisam spremna za sve ovo”.

Izabrala sam onako kako jesam i upisala fakultet i uspešno završila prve dve godine. Međutim, kako je vreme prolazilo, tako se i moja ispunjenost smanjivala. Pogledala sam unazad i sve što sam videla je učenje gradiva koje ne razumem u potpunosti, slušanje predmeta čiju svrhu ne vidim, pripremanje ispita, polaganje istih, po neki izlazak sa društvom i tako sve ispočetka. To nije ono što sam želela niti ono zbog čega sam upisala fakultet. Pored toga, iako sam bila jako dobar student, i dalje nisam pronalazila sebe u svim tim knjigama. Nije se pojavio trenutak u kome sam rekla „Da, to je to! Ovo je ono što me ispunjava. Ovim želim da se bavim.“ Ako si dobar student, to samo znači da si odgovoran, da znaš zašto si tu gde jesi i da si istrajan jer ćeš završiti započeto. To ne znači da voliš ono što učiš, da nema više mesta za napredak i poboljšanje, da si pronašao sebe i da više nikada nemaš potrebu za napuštanjem svog malog sigurnog balona u kom si super uspešan, tvoj indeks je ispunjen lepim brojevima i ti veruješ da je to najbolje što možeš. Možda sam zapravo nekad i bila ta osoba. Osoba koja ne želi izaći iz svog balona i pogledati širu sliku sveta i života.

Kao što rekoh – bila. Možda bih i ostala da nisam primetila jednog dana na fakultetu grupicu jako veselih ljudi koji su se smejali, nešto pričali ljudima i naravno, delili flajere. “A to je samo još jedna od onih silnih organizacija koje stalno dolaze i prodaju nam nešto”. Ipak, negde u glavi mi je ostao njihov naziv. Par dana kasnije, naišla sam na facebook-u na objavu AIESEC stranice. Bilo mi je jako poznato ali se nisam mogla setiti odakle i odlučila sam da samo preskočim to. Skrolujući početnu stranicu, odjednom mi je sinulo – to su oni veseli ljudi koji su bili na našem fakultetu pre par dana. Vratila sam se na objavu i otvorila je. Zaintrigirali su me i želela sam znati više. U sledećem trenutku našla sam se na AIESEC portalu, iščitavajući brdo stvari, objava, nekih praksi, blogova. Mnoge stvari mi nisu bile jasne, ali sam videla par jako lepih destinacija i opisa posla i samo išla napred popunjavajući prazna polja. Nisam znala šta sam uradila dok me nisu kontaktirali iz studentske organizacije AIESEC i objasnili mi ko su oni, čime se bave i kako sam ja aplicirala za jednu od njihovih praksi. U početku sam bila neodlučna i nervozna, nisam znala šta ću, to je sve tako odjednom. Međutim, kada sam sela i bolje razmislilam, shvatila sam da je pravi trenutak. Kraj roka, i dalje ne znam šta je ono što bih radila najbolje i u čemu bih se pronašla. Praktični rad, druga zemlja, novi ljudi, novo okruženje, zvuči sjajno.

Početak jednog prelepog putovanja i iskustva devojke koja to opisuje na sledeći način – “Trenutak od ulaska u avion ovde do poslednjeg dana moje prakse predstavlja nešto što ću pamtiti celog svog života, čemu ću se stalno vraćati, i što ću stalno iznova i iznova prepričavati svima. Nemoguće je promeniti sebe i svoj život kroz nekoliko meseci. Netačno! Itekako je moguće. Ljudi koje sam upoznala, počevši od onih koji su me sačekali na aerodromu, do onih sa kojima sam progovorila samo par reči, su toliko uticali na mene. Bilo je neverovatno slušati ih kako govore o svojoj kulturi, zemlji, sa kolikom ljubavlju i strašću. Još zanimljivije mi je bilo posmatrati njihove reakcije prilikom razbijanja predrasuda o Srbiji. Nismo samo provodili vreme zajedno. Delili smo mnoga iskustva, priče, znanja koje su me navodile da svakodnevno razmišljam o životu, o sebi. O tome kako ima mnogo prostora za napredak, kako kod mene, tako i u mojoj zemlji. Kako nikada ne treba odustajati, naročito ne od svojih snova i onoga što želimo da radimo”.

Zatim sam slušala priču o curi iz Rumunije koja ima ironičan smisao za humor koji je dosta prijao svima oko nje.

Tu je i priča o jedinstvenim poklonima koje su cure iz Kine ručno napravile.

A  tek ona o pirinču koji sprema devojka iz Pakistana. Kažu da je to nešto najukusnije što se može probati.

Slušajući ove ljude, imala sam ceo svet u jednoj sobi. Neizmerna količina znanja, priča, sreće, stvari koje su te ljude oblikovale i učinile ih osoboma kakve su danas.

Ono što me posebno oduševilo jeste priča koju ću pokušati da vam prenesem u potpunosti: “Nisam samo stekla mnogo prijatelja sa kojima se i danas čujem. Stekla sam porodicu. Ne bilo kakvu, već multinacionalnu porodicu, koja je sjajna. Znam sve moguće praznike većine religija i ponosim se time.

“To je bilo sve osim jedne obične prakse gde samo završiš svoj posao i ideš. Članovi AIESEC-a su se pobrinuli da kvalitet prakse nadmaši sva moja očekivanja. Kompanija u kojoj sam radila bavi se marketingom, a menadžeri koji su radili sa mnom bili su divni, naučili me mnogim stvarima i pokazali mi šta stvarno znači biti zaposlen u jednoj većoj kompaniji. Edukovala sam se kako na fakultetu nikada ne bih mogla i naučila stvari koje će mi koristiti do kraja života. Po prvi put sam se osećala kao osoba koja zna čime želi da se bavi, osoba koja je spremna da sutra nakon završetka studija osvoji svet, stalno istražuje, unapređuje sebe i uči. i da, možda sam mogla volontirati ili imati neku praksu ovde, ali to ne bi bilo to. Nikada ne bih videla kako je stvarno biti zaposlen i raditi sa drugim ljudima. Ne bih videla kako je to u drugim zemljama, ne bih osetila sve te čari koje donosi novo okruženje i nova sredina. Ne bih srela sve one ljude koji su podelili svoja iskustva sa mnom, dali mi savete za uspešnu karijeru, ponudili mi posao za stalno ako bih sutra poželela jer sam se pokazala kao odgovorna osoba, spremna da radi i odupre se bilo kakvom problemu i izazovu. Propustila bih znanja velikih i uspešnih ljudi. Ne bih upoznala sve te ljudi koji su postali deo moje velike internacionalne porodice i ne bih otkrila njihove zemlje, način života, ono što ih pokreće i ono zbog čega se bude svakog dana. Na kraju, ono najvažnije, ne bih otkrila sebe. Upoznavajući svakog od njih, upoznala sam sebe. Otkrila sam ono u čemu sam dobra, u čemu uživam, pronašla sam svoje slabosti i mane ali i svoje vrline. Avanturistički duh je ono što svakako čini veliki deo mene. A snalažljivost i domišljatost su samo neke od osobina koje sam otkrila i koje su dosta izraženije nakon ovog iskustva i značajne za moj dalji lični i profesionalni razvoj. Sve te stvari su mi pomogle da se na neki način preobrazim i vratim sa prakse kao osoba sa novim stavovima i stanovištima. Spremna sam za nove avanture i izazove koji će mi pomoći da razvijam sebe još više. Jednom sam slučajno napustila svoju komfor zonu i uradila sam za sebe nešto najbolje u životu. Od tada, radim to neprestano. Pored toga, znam da imam prijatelje na još dva kontinenta i da sam uvek dobrodošla kao gost, a i oni ovde”.

Ovo su samo neke od priča koje sam čula kao ponosni član AIESEC-a. Želela sam da ih podelim sa vama, bar njihove delove, zato što su ostavile jak utisak na mene i navele me da ponovo razmišljam o pojedinim stvarima. Nadam se da će isto toliko jak utisak ostaviti i na vas. A još više se nadam da će naredna priča koju budete videli ovde zapravo biti vaše iskustvo sa prakse – vaša priča.

Jedna od devojaka je kraj svojih studija i volontiranja u AIESEC-u obeležila upravo odlaskom na praksu i ima jednu poruku za sve vas:
“Ekstra trud koji ulažete u svoj razvoj danas višestruko će vam se isplatiti u budućnosti. Budućnost je rezervisana za one koji rade na sebi, uče i razvijaju se tokom celog života. AIESEC je apsolutno savršeno mesto za ovako nešto i daje vam sve preduslove, a na vama je samo da izaberete priliku. Praksa kao iskustvo dolazi kao apsolutna kruna svega navedenog. Tera vas da iskočite iz svih šablona, pomerite svoje granice i sami sebe iznenadite koliko možete!” – Nataša Mrav

A ja ću vas za kraj ostaviti sa jednim od mojih omiljenih citata o kome želim da razmislite:
“Budite hrabri. Preuzmite rizik. Ništa ne može zameniti iskustvo.” – Paulo Koeljo

1 reply
  1. Bojana says:

    Realno, svi oni koji su studije prosli samo uceci i izlazeci na ispite nisu imali totalno studentsko iskustvo. Organizacije su prava stvar za odredjeno iskustvo (i radno) pre prave stvari.

    Reply

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *