AIESEC mi nije dao samo iskustvo. Dao mi je prostor da pogrešim, da se snađem, da naučim i da porastem kroz situacije za koje tada nisam bio siguran da sam spreman.
U AIESEC sam ušao na preporuku drugarice koja je tada već bila članica organizacije. Bio sam na trećoj godini fakulteta i, iskreno, kasnije sam se mnogo puta pokajao što se nisam uključio ranije. Ne zato što bih imao "još jednu stavku u CV-u", nego zato što sam vrlo brzo shvatio da je to jedno od onih mesta gde se ne uči samo šta radiš, već ko postaješ dok to radiš.
Privukla me je ideja da izađem iz zone komfora. Da probam nešto novo. Da budem među ljudima koji imaju drugačiju energiju, koji su otvoreni, podržavajući, ambiciozni, ali ne na onaj hladan i takmičarski način. Bili su jednostavno cool. I imao sam osećaj da se tamo nešto dešava. Nešto živo. Nešto što ne možeš baš da objasniš dok ne postaneš deo toga.
Prvi intervju i milion pitanja u glavi
Moj prvi tim bio je tim za dolazeće prakse, tadašnji ICX, odnosno IGV. Nakon samo tri meseca postao sam Team Leader tog tima, što je tada zvučalo kao velika stvar, ali je u mojoj glavi više izgledalo ovako: "Dobro, super, a ko je tačno odlučio da sam ja spreman da vodim ljude?"
Jedan od prvih velikih izazova bio je intervju sa studentom koji je trebalo da dođe na praksu u Srbiju. Danas mi to zvuči jednostavno, jer sam u međuvremenu vodio ozbiljan broj intervjua i selekcija, ali tada mi je u glavi bilo milion pitanja. Da li ću znati da vodim intervju? Da li ću umeti da procenim osobu? Da li ću postaviti prava pitanja? I naravno, ono najvažnije pitanje koje svi imamo, ali ga retko kažemo naglas: šta ako se izblamiram?
I jesam grešio. Naravno da jesam. Ali baš u tome je bila vrednost AIESEC-a. Niko od nas nije bio gotov lider, gotov recruiter ili gotova verzija sebe. Dobijali smo prostor da pokušamo, preuzmemo odgovornost, pogrešimo, dobijemo feedback i nastavimo dalje. Samopouzdanje se ne dobija tako što čekaš da nestane strah. Dobija se tako što radiš stvari i dok ti se glas malo trese.
Global School of Entrepreneurship i novi nivo odgovornosti
Kasnije, kada sam postao Team Leader, došao je novi nivo odgovornosti. Više nisam bio odgovoran samo za svoj rad, već i za razvoj drugih ljudi, za njihovu motivaciju i za njihovo iskustvo.
Jedan od projekata koji mi je posebno ostao u sećanju bio je Global School of Entrepreneurship, koji sam vodio kao TL u IGV-u. Imao sam četvoro članova tima i šest studenata koji su došli na praksu iz Japana, Grčke, Portugala, Turske i Tunisa. Moj zadatak nije bio samo da ih uvedem u projekat, već i da pratim njihov napredak, budem podrška, rešavam izazove i održim energiju i onda kada stvari nisu išle savršeno.
Tada sam prvi put stvarno razumeo da liderstvo nije titula. Liderstvo je trenutak kada neko zbog tebe dobije više jasnoće, više hrabrosti ili više vere u sebe.
Kako je nastala ljubav prema HR-u
Sećam se i odlazaka u škole, gde je trebalo predstaviti i "prodati" projekat. Pre svakog takvog sastanka u glavi su mi se vrtela ista pitanja: šta ako se izblamiram, šta ako ne uspem, šta ako me ne shvate ozbiljno? Danas znam da su baš ti momenti bili trening za sve ono što radim sada.
U AIESEC-u sam razvijao komunikaciju, javni nastup, vođenje tima, regrutaciju, davanje i primanje feedbacka, facilitaciju i rad sa različitim ljudima. Ali možda najvažnije od svega, tamo sam se zaljubio u HR kao profesiju. Ne u HR kao procese, administraciju i procedure, nego u HR kao prostor u kojem radiš sa ljudima, vidiš njihov potencijal i nekada ih poguraš baš onda kada oni još ne vide ono što ti vidiš u njima. I evo, skoro deset godina kasnije, i dalje se uspešno bavim upravo time.
Od Raising tima do globalnog liderstva
Zanimljivo mi je i to što sam u poslednjem mandatu bio u Raising timu, a AIESEC sam nažalost napustio zbog posla i specijalističkih studija. Sećam se i da sam tada odustao od apliciranja za EB poziciju. Danas, kada vodim Employer Branding na globalnom nivou kao glavni lider za sve naše poslovnice u jednoj velikoj korporaciji, ta činjenica mi je posebno zanimljiva.
Veštine koje sam tada razvijao koristim i danas. Svaki put kada razgovaram sa kandidatima, liderima ili kolegama iz drugih zemalja, vraćam se na ono što sam učio u AIESEC-u: kako da slušam, kako da postavim pitanje, kako da prepoznam potencijal, kako da ne žurim sa zaključkom i kako da pomognem nekome da vidi nešto u sebi pre nego što to sam vidi.
Šta mi je AIESEC zaista doneo
AIESEC mi je dao samopouzdanje. Dao mi je mrežu ljudi. Dao mi je prvi pravi osećaj liderstva. Dao mi je situacije kojih sam se plašio, a koje su me kasnije oblikovale. I možda najvažnije, dao mi je potvrdu da ne moraš da čekaš da budeš potpuno spreman da bi počeo. Jer istina je da nikada nećeš biti potpuno spreman za sve situacije koje su pred tobom, ali to ne znači da ne treba da kreneš.
Danas, kada pogledam unazad, ne vidim samo organizaciju u kojoj sam bio član. Vidim prostor u kojem sam prvi put ozbiljno testirao sebe, ljude koji su me pogurali i greške koje su me naučile više nego savršeni trenuci.
Zato za mene AIESEC nikada nije bio samo studentska organizacija. Bio je prvi ozbiljan prostor da pogrešim, naučim i porastem. Ako si student koji oseća da mu treba nešto više od predavanja, ispita i čekanja "pravog trenutka", možda je baš ovo tvoj znak. Ne moraš da budeš spreman. Dovoljno je da kreneš.
I definitivno je tačno kada kažu: jednom AIESEC-ovac, uvek AIESEC-ovac, jer danas sam ponosni Alumni koji je i dalje uključen u dešavanja AIESEC-a i njegov rast. Samo ovog puta kao stariji, iskusniji kolega i neka vrsta "eksternog konsultanta."
