Poruka od Milice
Sećam se jedne poruke od devojke koja se zvala Milica. Tek se prijavila, taj dan smo imali sastanak, a uveče mi je pisala. Poruka je bila kratka: "Zapravo se bojim. Da li je to normalno?"
Odgovorio sam joj da se nađemo i popričamo o tome.
Naravno da je normalno. Zapravo, ako se nisi ni malo bojao, pitao bih se da li si uopšte shvatio koliko je to što planiraš veliko. Jer otići u drugu zemlju, u porodicu koju nisi upoznao, u grad čiji jezik možda jedva govoriš nije mala stvar. To je jedna od najvećih stvari koje možeš da uradiš sa dvadeset i nešto godina.
I baš takve stvari nas navode na onaj grč u stomaku. Ne onaj uzbuđeni grč koji te tera da se prijaviš ne razmišljajući. Nego onaj drugi, tihi, koji se pojavljuje u tri ujutru, i unutrašnji glas govori: a šta ako nešto krene naopako?
Ko su zapravo porodice domaćini
Kada sam i ja prvi put čuo za smeštaj kod strane porodice, reagovao sam isto kao što verovatno reaguješ i ti. "Okej, ali ko su ti ljudi? Ko garantuje da je to sigurno?"
Sasvim razumno pitanje. I zaslužuje pravi odgovor.
Porodice domaćini ne postaju domaćini tako što popune jedan formular i čekaju da im neko dođe na vrata. Prolaze kroz proces koji uključuje razgovore i provere sa lokalnim AIESEC timom. A taj tim čine mladi poput tebe i mene. Oni postoje upravo da budu tvoja podrška u novom okruženju. Znaju ko si, znaju gde ćeš biti, i dostupni su tokom cele razmene.
Zamisli to ovako: ne odlaziš sam. Odlaziš uz podršku mreže koja postoji u više od 100 zemalja, od 1948. godine. Svaki volonter koji je bio pre tebe deo je te priče. Svaka porodica koja je prihvatila nekog stranog studenta i pomogla mu da se snađe, deo je istog sistema koji sada čeka tebe.
A šta ako mi zatreba pomoć usred noći
Imaš koga da zoveš. Lokalni tim postoji i za taj scenario. Kontakte dobijaš pre polaska. I jednom nedeljno se čuješ sa nama ovde, u Srbiji, samo da proverimo da je sve kako treba.
Nisi prepušten sam sebi.
O teškim trenucima, iskreno
Ali hajde da budemo iskreni i o jednoj drugoj stvari.
Teških trenutaka verovatno će biti. Ne zato što sistem ne funkcioniše, nego zato što rast jednostavno nije udoban. Biće dana kada ćeš propustiti domaću hranu, prijatelje, svoju sobu. Biće zbunjenosti, kulturološke nelagode, možda i frustracije koja te iznenadi. I to je deo razmene. Zapravo, baš ti trenuci nas i najviše razvijaju.
Sigurnost na razmeni nije odsustvo izazova. Sigurnost je znanje da imaš podršku, dok se sa tim izazovima suočavaš.
Svake godine hiljade mladih prođe kroz ovaj program. Vraćaju se drugačiji, samopouzdaniji, otvoreniji, sa pričama koje prepričavaju godinama.
Šta se desilo sa Milicom
I onda, šta se desilo sa Milicom?
Otišla je. Provela je šest nedelja u Portugalu, radila sa decom u lokalnoj zajednici, živela kod porodice koja ju je za Božić pozvala na večeru zajedno sa celom rodbinom.
Poruka koju mi je poslala po povratku bila je malo duža od one prve.
Rekla je da je jedina stvar zbog koje žali, što se ranije nije prijavila.
Jedno pitanje za tebe
Na kraju, jedno pitanje za tebe.
Nije pitanje da li je razmena bezbedna. Jeste.
Pravo pitanje je: da li ćeš sebi dozvoliti da izađeš iz zone komfora i pristupiš nečemu što te može promeniti?
Ako imaš pitanja o porodicama domaćinima, o tome kako izgleda podrška tokom razmene, o tome šta se dešava u neočekivanim situacijama, slobodno nam se javi. Volimo te razgovore. Oni su, iskreno, razlog zbog koga smo i sami ostali u AIESEC-u.
Grč u stomaku je znak da je nešto vredno. Taj osećaj ne treba ugušiti, treba ga upoznati.
