Ne znam da li je do očekivanja koje društvo stavlja pred nas, ili je pak do očekivanja koja stavljamo sami pred sebe, ali je sigurno da nisam jedina koja je bar hiljadu puta dovela u pitanje izbor fakulteta, zanimanja, kompanije u kojoj radi. I to je u redu. Kada sediš iznad knjige od 700 strana, na polovini si i daleko je početak, ali ne vidiš ni kraj, normalno je da se zapitaš šta ti je sve to trebalo i da li je možda bilo bolje da si umesto ovog fakulteta odabrao baš onaj drugi oko kog si se dvoumio dan pre nego što si otišao da se prijaviš na prijemni ispit. I ko je mislio da je pametno da sa osamnaest godina, kada mislimo da znamo sve, a tek uviđamo šta sve još možemo da naučimo, treba da donesemo odluku o svom budućem zanimanju kom ćemo posvetiti narednih 40 godina? Hej, 40 godina! Ne samo da zvuči puno, nego je još i više ukoliko sve te godine ne investiraš u pravu stvar na pravi način. Kako sam ja odlučila šta je prava stvar?
1. Da li znam šta želim i očekujem od svog budućeg posla? (Ili bar šta je ono što sigurno ne želim)
Znala sam da želim dinamičan posao, da želim da radim sa ljudima i da želim da ih što više upoznam. Znala sam i da želim veliki sistem i poziciju koja će mi omogućiti da ga što bolje razumem. Znala sam i da bih plakala nad računarom da celog dana moram da prolazim kroz neke brojeve, ili da moram da se uhvatim u koštac sa nekom hrpom podataka i papira. Opcije su bile jasne, šta je sledeći korak ?
2. Veštine su važne. Koje to imam, a na kojima treba da radim?
Iako ovo prvo zvuči kao egzistencijalno pitanje, i misliš da je, kad na njega odgovoriš, pola posla gotovo, prava žurka kreće onda kada realno treba da sagledaš sebe, sve ono što imaš i sve ono što je potrebno da razviješ. Preduslov razvoja i jeste samosvest. Bez razvoja možeš samo da stagniraš. A ko još to želi?
Ipak, postavlja se pitanje kako da razvijemo samosvest? Kako da identifikujemo šta to posedujemo, a šta nam to nedostaje? Za početak, važno je da budemo iskreni prema sebi i da se ne plašimo da priznamo da postoji još toliko toga što bismo mogli da usavršimo. Priznajem, teško je kritikovati sebe. Bez problema će svako od nas mnogo lakše i videti i priznati da neko drugi treba da radi na svojim liderskim sposobnostima, upravljanju vremenom, reakciji na stres, komunikaciji, nego što ćemo to priznati sami za sebe. Ako pogledamo situaciju sa strane, ako sopstvene reakcije analiziramo kao što to radimo sa reakcijama drugih ljudi, lako ćemo identifikovati i svoje prednosti, i svoje razvojne oblasti, a onda ćemo ih još lakše iskoristiti i popraviti.
3. Šta mi je prioritet?
Nekada se naša očekivanja ne slažu u potpunosti sa onim što tržište može da nam ponudi, ili smo svoja očekivanja prosto postavili drugačije nego što treba, vođeni nekim teorijskim znanjima, koja se nužno ne poklapaju sa time kako stvari praktično funkcionišu. Tada je važno da znaš šta je ono gde nisi spreman na kompromis. Ja sam znala da mi je prioritet da odaberem okruženje u kom ću svakog dana naučiti bar jednu novu stvar i verujem da sam svojim izborom to ostvarila.
4. Da li mi pozicije za koje se prijavljujem odgovaraju i da li ja odgovaram njima?
Čujem, prilično često, savete kao što su „Ma prijavljuj se redom, pa gde te pozovu“. Ne mogu baš da se složim sa ovim, jer teško mogu da poverujem da je nekome svejedno da li će svoju karijeru otpočeti u finansijama ili ljudskim resursima, u maloj ili velikoj kompaniji, u farmaceutskoj ili građevinskoj industriji. Teško mi je i da poverujem da će kompanija na poziciju za koju je potrebno dve godine radnog iskustva, primiti nekoga ko je junior, ili da će joj biti svejedno da li će na poziciju u logistici zaposliti nekoga ko strastveno priča o marketingu. Važno je da biramo gde ćemo aplicirati, ako ništa drugo, onda bar da ne bismo sopstveno vreme trošili na razgovore za posao na kojima zapravo ne želimo da budemo, i da ne bismo poljuljali sopstveno samopouzdanje odbijenicama za pozicije za koje od starta nismo bili pravi kandidat.
Ja se nisam prijavljivala redom. Znala sam kojim poslom želim da se bavim. U ovome mi je, bez konkurencije, najviše pomogla praksa. U mom slučaju, praksa je potvrdila sve ono što sam očekivala. Znam i neke slučajeve koje je praksa demantovala, ali svakako je dala odgovor na pitanje o tome da li je ono što smo zamislili zaista ono što želimo, bar za početak. Ni priče o iskustvima drugih ljudi nisu odmogle, ali sam, lično, tip koji radije odlučuje kroz sopstveno iskustvo.
5. Prilike – da li im pristupam na pravi način?
Kada sam odlučila šta želim, ostalo mi je još samo da to i dobijem. Uz dobru motivaciju i pravi izbor taj poslednji korak, ma koliko teško izgledao, bio je najlakša stvar koju sam uradila. Prilagodila sam svoje iskustvo i svoj pristup onome što želim i nisam propustila priliku da to i dobijem, a dobila sam džek pot. Posao koji se savršeno uklapa u opis onoga što vidim kao svoj početak u kompaniji koja mi pruža priliku da ispitujem i pomeram svoje granice.
Nisu ni sve prilike prave. Dešava nam se da zaboravimo da isto onoliko koliko poslodavac bira nas i mi biramo poslodavca. Ako odete na razgovor za posao posle kog se osećate loše, da li zaista želite da čujete pozitivne povratne informacije? Ako vam je od same pomisli na posao za koji ste dobili ponudu muka, da li je to zaista ponuda koju želite da prihvatite? Naravno, postoje neke životne situacije u kojima nemamo mogućnost da bilo koju priliku odbijemo, ali sve dok nije tako – bolje je imati dugu potragu i kvalitetan rezultat, nego novu potragu za svega par meseci od prethodne.
I za kraj, ne plašite se da ćete napraviti pogrešan izbor. Normalno je da niste sigurni i okej je da se preispitujute. Okej je i da pogrešite. Bolje je svoju karijeru promeniti u tridesetoj godini, nego još trideset godina svako jutro ići sa glavoboljom na posao. Danas nam je, ako ništa drugo, potpuno dostupno da se usavršavamo, promenimo svoj karijerni pravac i dođemo do informacija koje će nam odgovoriti na onih hiljadu pitanja sa početka koja stalno postavljamo sebi. Suština je da prilike stvorimo i iskoristimo, a onda će se i onaj ostatak knjige od 700 strana činiti kao mačiji kašalj.
Mina Ilić,
Talent Acquisition & Identification Specialist
