Avantura zvana Maroko

Avantura zvana Maroko

  • AIESEC Srbija
  • AIESEC Srbija

Petak, 27. jul 2018. godine. Verovatno je to za tebe još samo jedan običan datum, još samo jedan petak. Možda si imao/la neki ispit. Možda si išao/la na još jednu kafu. Možda se spremaš za izlazak. A možda i ne. Ko to zna? Na kraju krajeva, to je samo još jedan običan petak.

Ipak, meni se prilično urezao u pamćenje. Skoro je jedanaest časova, užurbano stavljam još jednu (preko potrebnu) haljinu u kofer i još jedan par sandala (čisto da se nađe). Još malo pa je vreme da sa svojim 30 kilograma teškim prtljagom trčim na 72. Bio je to dan kada sam se na neko vreme pozdravljala sa vrelim beogradskim suncem upućujući se ka Rabatu, koji će mi biti dom sledećih sedam nedelja.

Pitaš se- otkud ja tu? Hajde da se vratimo na početak.

Sada već davne 2015. godine, pred upis na fakultet, upoznala sam jednog momka koji mi je prilično uporno pričao o nekakvim praksama u inostranstvu, a ja sam se sve vreme pitala šta će to meni? Zašto bih ja svoje leto, umesto sa društvom i na žurkama provela tamo negde na drugom kraju sveta sa potpunim strancima? Prilično sumnjičava, bilo me je zaista teško ubediti. Godinama.

Sve dok na drugoj godini studija nisam shvatila da svoje znanje želim da primenim i testiram. Kako studiram arapski jezik, i nije mi baš bilo najlakše da ovu zamisao pretvorim u realnost. Tada sam se setila onog momka sa početka priče, pozvala ga, i ubrzo se našla u Tunisu. Bila je to moja prva volonterska praksa. Prvi put sam putovala potpuno sama, a na projektu sam bila jedina iz Srbije. U trenutku kada je avion poleteo, pomislila sam- u šta sam se to upravo upustila? Odjednom mi je sve delovalo tako strašno i neizvesno, šta ako nisam dovoljno dobra da bih radila sa studentima mojih godina? Ko su uopšte ti ljudi koji me čekaju? Gde ću živeti? Sa svim tim pitanjima u glavi, pomislila sam kako je ovo bila prilično pogrešna odluka. Ipak, već smo u vazduhu. Nije kao da sada mogu da odustanem.

Iskreno, iz ove perspektive, sada mi sva ta razmišljanja deluju zaista smešno. Istina je da je prvi dan bio pomalo kritičan, trebalo mi je malo vremena da se upoznam sa okolinom, novom porodicom i ostalim volonterima. Već posle nekoliko dana se situacija značajno promenila, polako sam se zbližavala sa porodicom i volonterima koji su radili zajedno sa mnom.

Verujem da ti sad jedno novo pitanje pada na pamet: Nije li ovo trebalo da bude priča o Maroku?

Upravo počinje.

Nakon nezaboravnog iskustva u Tunisu, gde sam imala prilike da radim sa osmoro mladih ljudi iz Kine, Jordana, Turske i Maroka, shvatila sam da je praksa nešto što bih definitivno želela ponovo da iskusim.

Jedino što mi je ovaj put predstavljalo bojazan jeste da li je ovo iskustvo bilo posebno samo zato što nikada pre nisam uradila bilo šta slično? Šta ako mi sada bude bilo dosadno? Ipak, odlučih da se ponovo prijavim jer sam imala veliku želju da posetim Maroko, o kome sam slušala i na predavanjima, te mi se činio kao idealan izbor za mene.

Tako sam aplicirala za praksu u Rabatu, a ubrzo mi se pridružila i drugarica iz Tunisa. Kako ne bi sve bilo isto, ovoga puta je projekat bio vezan za francuski jezik koga bih predavala deci uzrasta od 5 do 13 godina. Nedugo potom, još dve koleginice sa fakulteta su odlučile da mi se pridruže, a kako je bilo dovoljno mesta, primili su nas sve četiri. Uskoro je naša avantura zvana Maroko mogla da počne.

Pre nego što sam krenula, bila sam sigurna da ja mogu sve da predvidim i da znam kako će se praksa odvijati, budući da sam već učestvovala na jednoj. Pogrešila sam, i već na početku shvatila da je svako iskustvo posebno. Nova zemlja, novi projekat, kuća koju sam delila sa još pet devojaka. Polako je krenuo proces adaptacije, a ja sam u glavi već imala sliku koji su to gradovi koje bih želela da posetim.

Sam Rabat predstavlja spoj modernog i tradicije, preplitanje francuske, arapske i berberske kulture na obali Atlantskog okeana. Naročit utisak ostavlja medina, najstariji deo grada, gde lokalni prodavci prodaju različite suvenire, nakit, predmete od kože i gde se pripremaju najukusniji obroci. Provereno. Zatim su tu mauzolej kralja Muhameda V, prethodnog marokanskog suverena, kao i toranj Hasan koji predstavlja arhitektonski dragulj iz perioda Almohada, berberske dinastije koja je nekada vladala Marokom.

Kako smo tokom nedelje bile zauzete projektom, vikendi su bili rezervisani za putovanja. Tako smo za sedam nedelja obišle Fes, u kome smo posetile najstariji univerzitet na svetu, Al Karauin, a u artizanatu (domaćinstvo koje se bavi starim zanatima) gledale kako se tka, boje predmeti od kože i probale najfinije domaće arganovo ulje.

Sledeće putovanje je bilo u Kazablanku, grad u kome je na mene najveći utisak ostavila džamija Hasana Drugog, za koju nam je vodič rekao da je najveća u Africi, a vikend nakon ovog smo posetile Šefšauen, čije me je plavetnilo zapanjilo, potom Akšur koji predstavlja dragulj netaknute prirode, gde smo planinarile (čak i ja, koja sam poznata po tome koliko nisam ljubitelj preteranih sportskih aktivnosti- ispostavilo se da je bilo vredno truda) i Tanger koji je bio dom poznatog arapskog putopisca Ibn Batute, a u čijoj se blizini nalazi Herkulesova pećina, gde sam se verala po stenama ne bih li napravila savršenu fotografiju.

Usledio je Marakeš, crveni grad, u kome se nalazi muzej Iv Sen Lorana, odmah pored poznate Mažorel bašte. Ipak, glavna atrakcija je trg Džama el Fna, u kome sam iz puke radoznalosti dozvolila da mi jedna od lokalnih starica proriče sudbinu (zanimljivo iskustvo, ako izuzmemo da je promašila gotovo sve). Ture iz Marakeša vode u srce Sahare, a pre toga se prolazi kroz Uarzazat, gradić u kome su snimani neki od najpoznatijih epskih spektakla, poput Igre prestola, Gladijatora i Troje.

Ipak, na mene je definitivno najveći utisak ostavila Sahara, u koju smo stigli na kamilama. To je zaista iskustvo koje ću zauvek pamtiti, mada me je često bilo strah da će Rebel (simbolično ime koje sam dala svojoj kamili) propasti kroz neku od pustinjskih dina, a i ja zajedno sa njim. Ipak, to se nije desilo, te smo noć proveli u šatorima (početkom septembra i nije tako vruće), gde sam imala prilike da posmatram zvezdano nebo bez smetnje bilo kakvog veštačkog svetla. Ima nešto posebno u pustinji- ujedno vas fascinira i plaši; iako deluje mrtvo, daje vam osećaj slobode i shvatate koliko je zapravno moćna.

Pretpostavljam da iz svega gore navedenog zaključuješ jačinu utiska koji je Maroko ostavio na mene. Zemlja puna kontrasta i magičnih prizora koja vam se nekako nesvesno „uvuče pod kožu“.

Sledeće pitanje koje ti se verovatno „mota“ po glavi: a gde su tu volontiranje i praksa?

Iako pod utiskom svih mirisa koje sam upila i slika koje sam videla, i dalje (kao i posle prve prakse) tvrdim da su najveća vrednost – LJUDI. Nisu crveni zalasci sunca ili topli pesak ono što ti najviše nedostaje posle prakse. Najviše ti nedostaju novostečeni prijatelji (i više od toga)- usuđujem se reći- novostečena porodica, jer kada si kilometrima udaljen/a od kuće, oni su prva osobe koje će ti priteći u pomoć, zajedno proživljavate sve emocije i iskustva, navikavate se jedni na druge, na to da svi potičete iz različitih kultura, da govorite različitim jezikom, da ste možda i različite vere. Naučite da poštujete te različitosti i da uživate u njima- da zajedno slavite rođendane, državne i verske praznike.

Naučiš osnovne izraze na njihovim jezicima, a svi zajedno nađete tu jednu najiritantniju letnju pesmu koja vam obeleži praksu, pa osećate nostalgiju svaki put kada je iznova čujete. Naučiš da ceniš ono što imate kod kuće, iako voliš novo iskustvo, u nekom trenutku shvatiš da ti možda i fali srpska kuhinja koji ste (malkice) podcenjivao/la. Kad shvatite da se jelo ipak neće samo spremiti, naučite kako da sarađujete zajedno (ja na primer odem do prodavnice po namirnice i obavezno zaboravim nešto, pa moram opet). Naučiš da uživaš u svakom trenutku, da se oduševiš kada ti neki od malenih učenika uputi osmeh ili nacrta nešto baš za tebe. Budeš ponosan/a na sebe kad nekog od njih naučiš da pliva, a on još ponosniji što na ručicama više nema pomoćnih mišića.

Otkriješ mnogo novih stvari i o sebi- da uživaš u novostečenoj slobodi, da budeš baš ti i baš svoj/a. Postaješ otvoreniji/a za  nove ideje (može se iz diskoteke pravo u pustinju) i iskustva (puževi su itekako ukusni), te radiš nešto što inače ne bi (šestoro ljudi u malom taksiju je baš kul). Šalu na stranu, shvatiš da si upravo ti i samo ti osoba koja upravlja svojim životom, da naučiš rizikuješ i preuzmeš odgovornost za sebe. Da iako si došao/la da promeniš Maroko, zapravo je on promenio tebe.

Nadam se da sada shvataš važnost 27. jula 2018. godine i zašto ću ga ja zauvek pamtiti.

Koji je tvoj datum?

 

Ukoliko želiš da svoje leto učiniš zaista posebnim, kao što je Neda sebi učinila već dva puta, možeš ostaviti svoju prijavu klikom na link.

 

Autor teksta: Nedeljka Dejanović,
studentkinja IV godine Filološkog fakulteta
Global Volunteer