ITALIA È BELLA

ITALIA È BELLA

  • AIESEC Srbija
  • AIESEC Srbija

ITALIA È BELLA

Prošlog toplo – hladnog februara sam imala svoj prvi sastanak sa devojkom iz organizacije. Ideja da ‘tamo negde’ provedem celih 6 nedelja mi se učinila primamljivom, pa sam za svoju prvu praksu aplicirala nepuna dva dana nakon sastanka. Italijanski mi je izborni jezik na Filološkom fakultetu, pa mi se učinilo prigodnim da tamo provedem svoje leto. Prvu praksu, međutim, nisam dobila, a onda ni onu sledeću, niti onu koja je došla nakon nje. No, to ni meni, ni devojci koja je zajedno sa mnom redovno pretraživala portal nije bilo dovoljno. Za svoju Global Volunteer praksu sam prihvaćena u aprilu.

‘Neko mesto pored Pavije.’ Tako sam sebi opisala svoj dom za narednih mesec i po dana kada sam sela u autobus. Pročitavši sve što sam mogla i dalje u glavi nisam mogla da sklopim potpunu sliku šta je to što ja upravo radim. Kuda ja to uopšte idem? Šta me tamo čeka? Nisam bila neko ko se plašio nepoznatih mesta, ali opet nisam mogla a da se ne zapitam: ‘Zašto ja ovo uopšte radim?’

Put je bio predug, ali sam bila i previše uzbuđena da bih to primetila. Stigavši u Milano, bukvalno sam iskočila iz autobusa gde me je sačekala nasmejana devojka iz AIESEC-a u Paviji. Ne shvatite me pogrešno, jesam komunikativna osoba, ali nisam verovala da u životu postoji neko ko toliko voli da razgovara sa ljudima. Pitanja o putu, o meni, o životu, o Italiji, italijanskom su samo letela iz nje, a ja sam odgovarala na sve njih kao iz topa.

Stigavši u svoj dom, u to ‘malo mesto pored Pavije’, samo sam želela da se ispružim na neki krevet i tamo zaspim, ali porodica u koju sam došla je bila dovoljno ljubazna da mi pripremi večeru u toku koje smo krenuli da razgovaramo i delimo priče o našim kulturama. Moj san i želja za istim su bili davno zaboravljeni kada je na vrata stigla i devojka iz Meksika koje je trebalo da zajedno sa mnom živi u istom domu – Eli.

Narednih 6 nedelja, Eli je postala moj najbolji prijatelj, starija sestra, koleginica i sve titule koje joj se mogu prikačiti. Zajedno smo prvi dan posla otišle na njega i zajedno smo plakale kada smo odatle išetale poslednjeg dana našeg iskustva.

Radile smo jednoj od sigurnih kuća u okolini. Jutro se sastojalo od kancelarijskog posla: pisanja molbi za donacije, pisanja zahvalnica za date donacije, ili prosto prevođenja stvari na engleski. Onda bi došlo popodne i ja bih bukvalno odskakutala u ‘obdanište’ te iste sigurne kuće i tu se igrala sa decom dok me neko ne najuri (doduše, nikada me niko nije oterao). Zvali su me ‘Marjana’ umesto ‘Marijana’ iako sam uporno pokušavala da im utuvim u glavu nadimak ‘Maja’. Jedna od devojčica je obožavala da dodiruje moje lokne, jer su bile ‘mali federi’ kako ih je ona opisala, dok je jedan dečak stalno ponavljao ‘Marjana iz Srbije, ona je Marjana iz Srbije’.

Prvih par jutara, dok smo i Eli i ja svaka sedele za svojim stolom i pisale zahvalnice, razmišljala sam o tome koliko ono što nas dve tu radimo uopšte i nema neki značaj za majke i decu koja borave u toj sigurnoj kući. Bila sam pomalo tužna, sve dok, četvrtog dana po mom dolasku na posao, u sigurnu kuću nije stigla donacija odeće i igračaka. Odeće na koju su majke plakale i igračaka na koju su deca vrištala. Nikada se nakon toga nisam ni usudila da pomislim na to da moj rad ne vredi, iako sam i dalje živela za momente kada ću da završim sve svoje jutarnje obaveze i odem da se igram sa decom.

Večeri mi je ispunjavala moja divna porodica zajedno sa Eli, koja je znala da pripremi bolonjeze sos na 32 različita načina i da mi na svaku moju primedbu ponavlja ‘nije isto, nije isto’. Zajedno sa njima sam i posetila Milano, Cinque Terre, šetala kroz ulice njihovog malog mesta sve do crkvice koja je bila njegov centar. Sa njima sam se smejala turistima, a onda ponavljala iste stvari koje ‘obični turisti’ rade, jela najbolji sladoled na svetu, probala picu samo jednom za svih šest nedelja i smejala se neprestano.

Pre svog odlaska nisam videla stvari koje bih volela da promenim na sebi i nisam razumela kako šest nedelja ‘tamo negde’ može da te promeni uopšte. Moj glavni cilj je bio da koristim taj italijanski jezik koji sam naučila u školi i da se lepo provedem – ništa više. Nisam imala nikakve planove, želje i ciljeve okrenute ka ličnom razvoju.

Ne znam u kom se trenutku desilo, čak mislim da nije ni trenutak u pitanju, već niz događaja, razgovora ili osmeha koji su sve pokrenuli, ali znam da se Maja koja je otišla iz Srbije tog 25. juna nije kući vratila ista. Osetila sam promenu u načinu na koji komuniciram, jer je bio mnogo otvoreniji. Primetila sam da više poštujem različitosti, ne samo na fin način, već se stvarno trudim da razumem i da ispoštujem sve što neka osoba jeste, želi i radi.

Naučila sam koliko vredi jedna majica, jedan par čarapa i jedan plišani meda, koliko je bitno imati krov nad glavom i pod istim se osećati sigurno.

Naučila sam da dobijaš samo kad daješ, jer sam dala malo sebe a dobila neverovatno mnogo zauzvrat.

 

 

Prijavi se za svoju Global Volunteer praksu i doživi neverovatno iskustvo ovog leta!

Autor teksta: Marijana Stojanović
Global Volunteer, Karijera