Šta je to adaptabilnost?

Šta je to adaptabilnost?

  • NIS Gazprom Neft
  • NIS Gazprom Neft

Ruku na srce, imamo mi i lepšu reč: prilagodljivost, ali imamo i folklorni problem – ne volimo da se mi nekome prilagođavamo, već očekujemo da se drugi ravnaju prema nama. Razloge tražimo u mnogim tradicionalnim postulatima:

  • Ja sam ličnost, zašto bih se svako malo menjao ili menjala!
  • Šta to kod mene ne valja, pa da se ja menjam?
  • Onaj ko se stalno menja nije postojan, na njega se ne možeš osloniti.
  • Svaki čovek ima pravo da bude kakav jeste, dok ne ugrožava druge.

Teško bi bilo reći da je sve ovo baš netačno, ali šta biva sa onim da ni jedan čovek nije ostrvo, da su ljudi društvena bića i da je život pojedinca van zajednice teško išao čak i Robinzonu Krusou? Kako to obično biva, zona komfora o kojoj bih danas da govorim je negde između ličnih stavova i onoga što prihvata sredina.

Kad kažem sredina – mislim na organizaciju, kompaniju, na primer. Danas nije retkost da svojevoljno ili sticajem okolnosti menjamo radna mesta. Predviđanja kažu da će mlađima to biti najprirodnija stvar. Dakle, češće ćemo biti u situaciji i da se prilagođavamo, bar do trenutka u kojem se sami ne nađemo u poziciji da gradimo nešto od početka, pa samim tim i oblikujemo organizacionu kulturu.

I opet pitanje: zašto ja da se prilagođavam?

Dobro radim, znam svoj posao, efikasno završavam zadatke – koga briga kakav sam? Nadam se da se dame koje (kao i ja sama) nisu baš fudbalski znalci i fanovi neće uvrediti, ali čini mi se da je poređenje sa fudbalskim timom najefikasnije.

Kad dođe novi igrač u tim, pa makar bio i ozbiljna zvezda za koju su izdvojene nezamislive pare, on postaje igrač TOG tima, ne onog prethodnog, ne ni samo svoj. Moguće je da će tim prilagoditi deo strategije njegovim veštinama, ali bez zajedničke strategije, niti će on profitirati, niti će ovi iz kluba znati zašto su ispovrteli toliki novac. Da ne pričam o saigračima koji će se, uz to isto pitanje, osećati loše, jer ne mogu ni sami da daju svoj maksimum uz „solistu“.

E sad, znam, vratićete me: ali neko može da bude zaista dobar radnik i da odlično obavlja svoj posao, a da ne deli vrednosti tima. Samo teoretski. Pokušaću sa još jednim primerom koji svima može da bude blizak.

Bar jednom u karijeri upoznali ste osobu koja je sjajan radnik, sve ispunjava, ali, nekako, ljudi nerado sarađuju sa njom, bez načina, a i preterane želje, da objasne zašto je to tako. Malo-pomalo, počinje izbegavanje i stvarni učinak te osobe biva umanjen mišljenjem o njoj. Sa druge strane, sigurna sam i da znate ponekog ko se baš ne ubija od posla, ume i da okasni sa izvršenjem, ali, nekako, uvek prođe „na šarm“ i sve mu biva oprošteno.

Kolege vole da rade sa njim, čak svesno ili nesvesno obave njegov deo posla.

Pojednostavljeno, ali prepoznatljivo. Osoba „A“ ima profesionalne kvalitete, ali „škripe“ socijalne veštine. Kod osobe „B“ je, naravno – obrnuto. I, pošto ovo nije basna o cvrčku i mravu, sigurno se neće završiti tako što ćemo zaključivati kome je bolje.

Umesto pola-pola ishoda, ideja je – dva cela. Naravno da ne bih da govorim da profesionalizam mora da dođe na mesto i kad-tad „cvrčak“, ma koliko bio zabavan, dolazi u situaciju da bude suvišan. Ne mogu ljudi doveka da ga pokrivaju. Ali on poseduje nešto što „mrav“ treba da nauči: onaj deo koji nije vezan za obavljanje posla. Ako prihvati da svoje socijalne veštine upodobi organizaciji, a i dalje sjajno radi – to je dobitna kombinacija. To je adaptilnost.

I sad – čemu cela priča?

Bilo bi jednostavno kada bi postojali univerzalni kriterijumi, ali svaka organizacija, svaka kompanija, pa i organizaciona jedinica u njoj, imaju svoju atmosferu. „Mi to tako radimo“ – rekli bi tradicionalisti. Nju treba prepoznati i izvući maksimum dobrih stvari, prilagoditi se do mere koja neće ugroziti nikoga, pa ni nas same.

Adaptilnost, međutim, ne znači ni mimikriju (isti sam kao ostali, pa sam nevidljiv), ni upadanje u žabokrečinu, a samim tim i frustraciju. To bi valjalo shvatiti kao ostvarenje sopstvenog prostora u kojem možemo da damo svoj optimum, ali i pozicije koja će nam dozvoliti da utičemo na promene.

Iz „kontre“ se u fudbalu (koliko znam) može dati gol, ali u profesionalnim timovima, u kompanijama, organizacijama – kontriranje ubija i najbolje ideje. „Kontraši“ dobijaju etiketu koja se prilepi i na njihove predloge (a da ne budu ni valjano razmotreni), a „solisti“ nekako nemaju ni priliku da doprinesu, od njih se i ne očekuje.

Za kraj, adaptilnost nije „šlihtanje“, „utapanje“, „podilaženje“ i ne služi (samo) drugima. Korisna je, pre svega, za nas same. I, kao i obično,ovo nije pravilo samo na poslu. Primenite ga na život i eto dobitne kombinacije.

Autor teksta:

Nataša Ristić, savetnik Generalnog direktora za odnose sa javnošću, NIS Gazprom Neft

AIESEC HUB